Jednoglasnom odlukom Nastavničkog veća Sjeničke gimnazije za đaka
generacije u toj školi proglašen je Sretko Luković. Tu titulu koja ga,
kako kaže, motiviše da nastavi naučno-istraživački rad istim
intenzitetom, nosio je i u osnovnoj školi. Svoj talenat iskazivao je
veoma rano u svim oblastima, a posebno interesovanje u oblasti prirodnih
nauka.
- Prirodne nauke sam oduvek voleo. U gimnaziji sam imao profesore koji su uvek bili spremni da mi objasne ono što me je zanimalo, a program nije sadržao. Istakao bih da pojedini profesori, pored stručnih predmeta koje su predavali, bili su i odlični prijatelji, motivatori, a ponekad su preuzimali i uloge roditelja. Moja profesorka francuskog i moj profesor fizike su pravi primeri za to. Ne samo da sam stekao solidno znjanje iz tih predmeta, već sam i upoznao sjajne osobe, koje su me naučile da pravi gimnazijalac ne treba da bude zadovoljan ‘’zlatnom sredinom’’, već treba stalno da traži i teži onome što je najvrednije, kaže za naš list đak generacije Sjeničke gimnazije Sretko Luković.
On ističe da je biologija obeležila značajan deo njegovog gimnazijskog obrazovanja, što je rezultiralo fantastičnim rezultatima na takmičenjima. ‘’Želja da upoznam prirodu do najsitnijih detalja je uslovila da ponekad zamorim svoju sjajnu profesorku, koja je bila tu da odgovori na moja najčudnija pitanja o bakterijama, funkcionisanju mozga i nastanku života’’, kaže.
Zaljubljenik u nauku od najranijeg detinjstva, Sretko Luković je vrlo rano spoznao šta će biti njegov životni poziv. Odluku da upiše Medicinski fakultet u Beogradu dodatno je učvrstio njegov boravak u Istraživačkoj stanici Petnica. ‘’U budućnosti sebe vidim kao uspešnog lekara koji pomaže bolesnim i ugroženim ljudima’’, kaže Sretko i ističe da su mu porodica i prijatelji najveća potpora u životu. Matursko veče za njega označava kraj najbezbrižnijeg perioda u životu.
- Znam da sada nastupa doba kada ću morati sam da se borima za sebe, priča. ‘’Dok sam kao maturant ponosno šetao gradom, setio sam se uplašenog tinejdžera koji je pre četiri godine, prvi put, krenuo u tu veliku, pomalo staru i tada opasnu gimnaziju. Koliko mi je tada korak bio sitniji, nervozniji i detinjastiji... Kroz te četiri godine, tinejdžer je upoznao nove prijatelje, ojačao stara prijateljstva, nekoliko puta se zaljubio i učio. Nisam učio jer su drugi to očekivali od mene, niti da se nametnem kao najpametniji u društvu, već sam učio jer sam to voleo.’’
- Prirodne nauke sam oduvek voleo. U gimnaziji sam imao profesore koji su uvek bili spremni da mi objasne ono što me je zanimalo, a program nije sadržao. Istakao bih da pojedini profesori, pored stručnih predmeta koje su predavali, bili su i odlični prijatelji, motivatori, a ponekad su preuzimali i uloge roditelja. Moja profesorka francuskog i moj profesor fizike su pravi primeri za to. Ne samo da sam stekao solidno znjanje iz tih predmeta, već sam i upoznao sjajne osobe, koje su me naučile da pravi gimnazijalac ne treba da bude zadovoljan ‘’zlatnom sredinom’’, već treba stalno da traži i teži onome što je najvrednije, kaže za naš list đak generacije Sjeničke gimnazije Sretko Luković.
On ističe da je biologija obeležila značajan deo njegovog gimnazijskog obrazovanja, što je rezultiralo fantastičnim rezultatima na takmičenjima. ‘’Želja da upoznam prirodu do najsitnijih detalja je uslovila da ponekad zamorim svoju sjajnu profesorku, koja je bila tu da odgovori na moja najčudnija pitanja o bakterijama, funkcionisanju mozga i nastanku života’’, kaže.
Zaljubljenik u nauku od najranijeg detinjstva, Sretko Luković je vrlo rano spoznao šta će biti njegov životni poziv. Odluku da upiše Medicinski fakultet u Beogradu dodatno je učvrstio njegov boravak u Istraživačkoj stanici Petnica. ‘’U budućnosti sebe vidim kao uspešnog lekara koji pomaže bolesnim i ugroženim ljudima’’, kaže Sretko i ističe da su mu porodica i prijatelji najveća potpora u životu. Matursko veče za njega označava kraj najbezbrižnijeg perioda u životu.
- Znam da sada nastupa doba kada ću morati sam da se borima za sebe, priča. ‘’Dok sam kao maturant ponosno šetao gradom, setio sam se uplašenog tinejdžera koji je pre četiri godine, prvi put, krenuo u tu veliku, pomalo staru i tada opasnu gimnaziju. Koliko mi je tada korak bio sitniji, nervozniji i detinjastiji... Kroz te četiri godine, tinejdžer je upoznao nove prijatelje, ojačao stara prijateljstva, nekoliko puta se zaljubio i učio. Nisam učio jer su drugi to očekivali od mene, niti da se nametnem kao najpametniji u društvu, već sam učio jer sam to voleo.’’
